Црквена правила и народни обичаји. Како се слави слава? Да ли онако како смо наследили од оца или онако како каже парох?

Славски колач, кувано жито, свећа, тамјан и вино уз икону породичног светитеља неизоставни су елементи празничне структуре кад славимо славу. Међутим, како се обичаји и обреди временом мењају, тако и верници, углавном из незнања, праве грешке током породичних светковина. Уз улогу домаћина у сечењу колача, присуство гостију и храном богата славска трпеза најчешћи је облик прослављања крсне славе. Обичаји о празновању крсне славе постали су основа српског идентитета у односу на остале ентитете на Балкану.

У народу и његовој перцепцији обичаја неки елементи се прихватају, а међу њима су славска свећа, славска икона, кандило, славски колач, понекад један, два па чак и три. Такође, време прослављања варира од једног до три дана, а неки елементи се и данас тешко прихватају попут кољива или жита, које је у народној обичајној пракси искључиво повезано с култом мртвих. Осим тога, многе обредне радње су паралелно настајале и у време хришћанства и православља те се не могу строго повезати са предхришћанским добом.

Ваља имати на уму и да свака микро заједница, односно свака породица, развија и своје обрасце понашања, своје обичаје и ритуале када прославља крсну славу. Зато се у нашој струци каже да је "крсна слава обичај у којем је правило да нема правила". Дакле, остају на снази неки ритуали који имају смисла за саму заједницу, неки ишчезавају ако је потреба и вера у њих престала док се истовремено рађају нови облици. Све то проистиче из перцепције обреда дате средине или пак, самог односа становништва према локалној цркви и њиховом пароху.

Становништво је кроз историју градило однос према слави, те су се обичаји мењали до те мере да су верници практиковали чак и непожељно понашање. Зато је Црква уводила и забране. У канонизованом делу слављења крсног имена, крсне славе, Српска православна црква је прописала шта се мора поштовати на релацији празник - светац – свечар. Према старијој црквеној литератури из 15. века одређено је седам главних сегмената који чине основну структуру славског ритуала: молитва, крсна свећа, крсни колач, кољиво, вино, тамјан, зејтин и икона - за које се држи да их је установио и канонизовао Свети Сава. Свако друго понашање било је критиковано.

У прошлости, крсне славе су се у градовима разликовале од оних на селу: по начину гошћења, храни која се припремала и посебном послужењу у ситним колачима. Такође, структура празника је била и у прошлости као и данас више према прописима Српске православне цркве у погледу примене основних елемената славског обреда: славске иконе, свеће, колача, жита, вина. У граду су породице славиле свој празник један дан, односно највише два дана. У јужним крајевима, рецимо Врању, светковало се навечерје с гостима, као и дан славе, док је према северу углавном празнован само дан славе.

Како је настала слава? Пре примања хришћанства, Срби су били многобожачки народ. Поред врховног бога Перуна, кога су сви поштовали, сваки дом је имао своје "домаће" божанство. По природи сентиментални и везани за домаће навике и обичаје, након сусрета са хришћанством, Срби су се најтеже одрицали тих божанстава.

Тек Свети Сава је успео да замени идоле и божанства великим светитељима Христове Цркве, који су постали заштитници и помоћници српских домова и манастира, породица и племена, села и градова, па и читавих покрајина и области. Тако је настала крсна слава. У народним обичајима променило се много тога, али се слава очувала као највећа светиња нашег народа.

Како једна породица почиње да слави славу? Крсна слава преноси се са колена на колено, са оца на сина, док жене удајом узимају мужевљеву славу. За људе са истом славом раније се знало да потичу од истог претка, али временом и расељавањем, ово правило је престало да важи.

Уколико синови живе са оцем, славе сви заједно. Али, када се син ожени, оснује своју породицу и одсели из родитељске куће, треба да почне да слави славу у свом новом дому. Погрешно је мишљење и изговор "Отац ми је жив, он слави". Чим неко живи засебно, треба да прославља славу у свом дому, јер је крсна слава заштитник домаћег огњишта и Божји благослов за укућане, а нарочито за децу.

Како се прима крсна слава од оца? Прве године када се син одсели, он долази код оца на славу. Кад се славски колач исече, отац из десне руке даје сину четвртину колача, пољубе се, честитају један другом, а син тај колач носи у свој дом, дели га са породицом и наредне године слави у свом дому.

Припреме за славу Неколико дана пред славу, у дому почињу припреме, како би се светац заштитник прославио што свечаније. Кућа се распрема и чисти, укућани купују по нешто ново од одеће, нарочито за децу, да се баш тог дана "понове". У кући треба да је свечана атмосфера и ведро расположење.

Свећење водице Свећење водице обавља парохијски свештеник, а за ову прилику, домаћица припрема једну посуду са водом, букет босиљка, малу свећу, кадионицу са брикетом и тамјаном, и списак укућана. Све ово се поставља на сто у соби у којој се налази икона. Добро би било да сви укућани буду присутни кад се свети водица, и то је разлог због којег се свештеник раније најављује. Кад се водица освети, сви укућани треба да попију по мало, а остатак се користи за прављење славског колача.

Шта све треба припремити за славу? Најважније је да за славу спремите славски колач, жито, свећу и црно вино. Заблуда је да се за славу подразумева велики ручак. Припремају се ове обавезне 4 ствари, а све остало је ствар избора, могућности и жеље.

Славски колач Дан уочи славе, домаћица куће меси колач од чистог пшеничног брашна, у који се додаје мало богојављенске и освећене водице пред славу. Колач се украшава разним украсима од простог теста (брашно и вода). на централном делу треба да се нађе украс са симболом ИСХС (Исус Христос побеђује).

Славски колач заправо симболише Христа, који је хлеб живота, а вино којим се колач прелива приликом освештавања означава Христову крв, која је текла из његових рана. Одмах након освештавања, укућани узимају по комадић колача, а затим га секу и служе другим гостима уз ручак.

Славска свећа За славу треба купити већу воштану свећу, која се поставља у свећњак и посебно украшава. Пали се на дан славе, пре сечења колача (уколико се обавља у кући). Домаћин се прекрсти, изговори молитву и упали свећу шибицом. Свећа и њен пламен симболизују светлост науке Христове.

Свећа треба да гори целог дана, а гаси се на следећи начин: Домаћин се прексти, узме чашу са вином, из ње захвати једну кашичицу и излије вино на фитиљ. Свећа ће се полако угасити, а затим је треба однети пред икону или на неко друго свечано место у кући, где треба да стоји до славе наредне године. Може се палити приликом заједничких молитви у кући.

Славско жито Уочи славе, домаћица припрема кољиво или панаију, односно славско жито. Жито се спрема од чистог и отребљеног зрна пшенице у чистој води. Затим се цеди и меље, а ради лепшег укуса, додају се млевени ораси и млевени шећер. Славско жито се затим пребацује у лепу, ниску чинијицу, лепо се обликује и украшава такође орасима и шећером. Приликом освештавања колача, носи се и жито - у средину се ставља и пали свећица, жито се такође прелива вином у облику крста, а затим се свећица вади. На њено место можете да ставите неки цвет.

Исто као и славским колачем, славским житом се такође прво служе укућани, а затим и гости. Према традицији, жито служи домаћица или ћерка, а носи га на послужавнику заједно са чашом вина и чистим кашичицама. Ипак, вино није неопходно, јер је жито њиме већ преливено, па се може носити вода.

Славско жито се кува и приноси у славу Божију и част светитеља који се прославља, за здравље и напредак укућана, као и за покој душа преминулих у том дому. Пшеница је у хришћанству симбол вечног живота - смрти или васкрсења, јер када се сеје, зрно пшенице умире и клија, али се из њега рађа нови живот који доноси стоструки род.

Жито се спрема за све славе У неким крајевима развила се погрешна навика да се жито не спрема за Аранђеловдан, Гавриловдан и светог Илију, јер ти свеци су "живи", како кажу у тим крајевима. Пре свега, сви свеци су живи и од Бога прослављени. Значи, за све славе треба спремати жито. Наши манастири и цркве који славе светог Архангела Михаила или светог Илију, припремају жито и то мора бити пример како треба радити, јер се традиција и обичаји у цркви чувају неповређени. Неприпремање жита, и поред упозорења цркве, може се у том случају сматрати чак и грехом.

Дворење славе У нашем народу сачуван је један леп обичај, дворење славе. Наиме, домаћин, на дан славе, обучен у свечано одело, гологлав, ведар и расположен, дочекује госте и цео дан не седа док свећа гори. Не седа из поштовања према светитељу кога тога дана слави и који је главни гост у његовој кући, и он стоји пред њим као у цркви на молитви. Уколико је домаћин у старијим годинама и физички није у стању да престоји цео дан, по његовом допуштењу славу двори неко од млађих мушкараца, син или унук. Он уједно брине о послужењу и распореду гостију и о свему што доприноси да се гости осећају пријатно и расположено. Домаћин на исти начин испраћа госте, са жељом да се догодине опет састану у још бољем здрављу и расположењу.

Славска трпеза Поред набројанога што чини славу: славски колач, славско жито, свећа и вино, по нашем народном обичају домаћин припрема славски ручак који се обавља на дан славе. У неким крајевима се припрема и вечера уочи славе, на коју долазе гости, и то се зове навечерје празника. Негде се слави и други, па чак, и трећи дан славе. Одсуство веронауке условило је да се слава претворила скоро искључиво у славску гозбу, на којој, нити домаћин, нити гости знају о правом смислу и суштини славе, па чак ништа ни о светитељу који се слави. Пошто се то претворило, дакле, у обилну гозбу, сиромашније породице данас нису у стању да финансијски издрже толики трошак. Подвлачимо поново овде, да је слава пре свега духовни догађај и доживљај уз оно што је неопходно за сам обред резања колача, а све остало је ствар воље и могућности сваке породице.

Посне славе Овде ваља упозорити на још један погубан и штетан обичај, који се полако из неупућености у неким нашим крајевима, увлачи у наш народ. Наиме, када нека слава падне уз пост, или у среду или петак, на пример Никољдан, који је увек у Божићном посту, тај дан се обавезно пости, без обзира да ли породица из неких разлога не пости тај пост. Спремати мрсну храну за славу је велики и погубни грех ако је пост. Боље је не славити, него правити јавну саблазан и наводити на грех друге (госте) да мрсе на велики празник у време када црква наређује пост. Кад слава падне у среду или петак, а није пост, гозба и мрсни славски ручак може се одложити за наредни дан. Погрешно је, како то неки чине, на дан славе када је пост, "приказати" на трпези мало рибе и посне хране, а после постављати и служити мрсну храну. То је својеврсно лицемерје и није достојно хришћанина, Србина и православца, погово када се зна да се може чак лепше и јефтиније припремити ручак од рибе и посне хране. Постоји, чак и кувар са рецептима за припремање посних јела, кога би требало да користе домаћице које припремају посну славу.

Црквена слава Поред светитеља и славе коју слави свака породица, заједничка слава свих парохијана и верника који припадају одређеном храму у месту у коме живе, јесте храмовна слава те цркве. Сваки храм је посвећен неком светитељу или празнику, и он на тај дан слави своју храмовну славу. Пошто је храм највећа светиња у једном месту и заједнички духовни дом и огњиште свих мештана, пожељно је да сви узму учешћа у тој слави. Велики је грех не отићи тога дана својој цркви, поготово ако за то нема оправданог разлога.

Домаћин црквене славе На дан храмовне славе служи се света литургија, звоне сва звона, око цркве се носе барјаци (литије) иконе и други свети предмети и после трократног опхода сече се славски колач. Храмовна слава, такође, има свог домаћина. То је један од мештана, а може и више њих, који се добровољно јаве. Он припреми колач и жито, свећу и вино и ако је у могућности и славски ручак, на кога позива све присутне тога дана у цркви. Ако он није сам у могућности да сноси све трошкове славе, у припремању ручка учествује делом и црква. На сечењу славског колача у цркви, помиње се његово име и имена његових сродника и укућана. Он тај дан, као и у кући на дан славе, двори славу и служи госте. Пред резања славског колача, свештеник пита, ко се јавља за домаћина за наредну славу. Ономе који се јави, домаћин предаје једну четвртину славског колача, коју овај носи кући и дели са својим укућанима.